Saveti za Pocetnike

Golubarstvo Više od običnog zanimanja

Prvi problem za početnika koji želi da se posveti golubarstvu jeste gde da smesti golubove koje će nabaviti. Može se početi sa nešto većim kavezom a moguće je odmah napraviti složenu građevinu sa nizom pogodnosti za uspešno gajenje ovih ptica. Izgled i čitav koncep golubarnika zavisiće od toga da li će se početnik odlučiti za, na primer, golubove letače ili trkače.
Kada je reč o ishrani, treba krenuti sa ozbiljnim pristupom pogotovu ako se ptice pripremaju za izložbe i takmičenja. Mora se povesti računa o svežoj vodi i zdravlju ptica. Inače golubovi su vrlo otporna vrsta koja se retko razboljeva. Dosta ljudi koji se bave ovim hobijem su obavešteni o ptičijim bolestima i u stanju su da izađu na kraj sa različitim parazitima.

Golub visokoletač

Za ishranu se može koristiti masa nesvarene hrane koju ptice izbacuju i njom hrane mlade. Mogu se koristiti i različite mešavine. Pravilo je da minimalan procenat proteina bude 13 %. U vreme parenja i mitarenja, procenat proteina treba da poraste na 18-20 %.
U specijalizovanim radnjama se nabavljaju mešavine hrane za golubove. Kao dodatak, mogu se nabaviti mešavine namirnica za ptice u čiji sastav ulaze soli, kalcijum i minerali. Specifično je za golubove da se u ove proizvode stavljaju i ljuske od ostriga. Neki golubari daju pticama rastvorljive vitamine jedanput ili dvaput nedeljno.
Posuda za vodu treba da bude dugačka oko 3,75 cm i mora da bude čista. Prilikom pijenja vode golubovi sisaju tečnost i ne dopuštaju da samo padne niz grlo kao kod drugih ptica.
Golubije mleko
Golubovi dostižu polnu zrelost između petod i sedmog meseca starosti mada im većina ljudi koji se bave ovom delatnošću neće dovoliti da se pare pre nego što dostignu godinu dana. Nakon parenja mužjak traži prostor za gnezdo. Dobro je da golubar ptičijem paru omogući materijal za gnezdo: borove iglice ili nešto slično. Za to može poslužiti i poveća činija u koju se stave borove iglice ili neki drugi materijal i to predstavlja gnezdo.
Neposredno pre polaganja jaja mužjaci će ispoljiti agresivno ponašanje prema ženkama terajući ih iz golubarnika pa golubar mora da se postara da i u tih nekoliko dana pre polaganja jaja ženka ima pristup hrani i vodi. Najčešće ženke snesu dva jaja. Izuzetak su mlađe i one dosta starije golubice koje mogu da snesu samo jedno. U većini slučajeva kada ima dva jaja, prvo će biti sneseno deset do četrnaest dana nakon parenja. Drugo jaje ženka će sneti posle 44 sata, odnosno nepuna dva dana.
Podizanje mladunaca je zajednička odgovornost mužjaka i ženke. Ipak, ženka će sedeti na jajima oko sedamnaest sati a mužjak oko sedam. Prvih dana života mladunci se hrane sekretom koji proizvode njihovi roditelji, koji se naziva golubijim mlekom. Kada dosegnu 5-10 dana starosti, u ishranu ulaze žitarice, a sa 15 dana to je jedino čime se hrane. Do izleganja ptića doći će 18 dana nakon što je sneseno drugo jaje.
Teret ishrane
Nekim golubovima, pogotovo takmičarskim, stavljaju se metalne ili plastične trakice na jednu ili obe noge. To se radi kada su stari 5-12 dana, što varira od vrste do vrste.
I u vreme odgoja mladih, raste potreba odraslih jedinki za hranom. Tada golubari moraju da vode računa o ishrani i u kojoj meri ona sadrži soli, kalcijum i minerale. Kada napune oko 35 dana starosti, ptići se odvajaju od roditelja i ulaze u svet odraslih ptica. Ali, dve nedelje pre toga njihovi roditelji ponovo kreću da prave gnezdo i čitav ciklus se ponavlja. Vlasnik golubova bi trebalo da još jednom stavi na raspolaganje improvizovano gnezdo svojim pticama. Ako ženka ponovo snese jaja, u većini slučajeva prestaje da hrani mlade. Tada na pleća mužjaka pada teret potrage za hranom za mladunce sve dok se ne osamostale.
Oboljenja
Najzastupljenija bolest takmičarskih golubova je trihomonijaza ili kanker, što je kolokvijalni naziv. Ova bolest najteže pogađa mlade golubove pa njihovi vlasnici neretko, čim se odvoje od odraslih, preduzimaju mere zaštite. Siptomi su uznemirenost, prekid ishrane i gubitak težine. Ukoliko izostane lečenje, ptica će uginuti. Golubiji paramiksovirus je bolest koja nosi rizik i za golubara. Iako sam virus nije opasan za čoveka, osoba koja vodi računa o zaraženom golubu može dobiti konjuktivitis. Nakon što je bio u dodiru sa obolelim golubom, vlasnik nikako ne sme da dodiruje oči. Kod ove bolesti, inkubacija traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Važno je da ptica tada dobija dosta tečnosti i da ne bude uznemiravana.

Komorner Tumbler Pigeon

Treba voditi računa i o kokcidiji kod golubova. To je trbušno oboljenje koje izazivaju jednoćelijski organizmi protozoe. Po golubove su opasna dva tipa ove bolesti. Rizik će biti umanjen ako se vodi računa o higijeni i ventilaciji. Jetra goluba reguliše skoro polovinu masti i čak može da glukozu pretvori u mast. Jedan od najhranjivijih sastojaka je skrob, koji se lako vari.
Golubovi rado jedu semenke i mahune sa dosta masti. Odgajivači to znaju i nastoje da u ishrani golubova bude oko 5 % masti. Kukuruz je često deo mešavina koje se prave za ishranu. U te mešavine često ulazi i grašak jer je bogat proteinima i koristan zbog amino-kiselina.
Ove se ptice hrane i pšenicom, ječmom, heljdom, prosom, lanom, šafranikom... Najčešće golubari se odlučuju za mešavinu žitarica, semenki i mahuna iz prodavnice. U retkim slučajevima odgajivač će sam pokušati da odredi ishranu svojih ptica.
Smeštaj i vrste
Pri izgradnji golubarnika, mora se voditi računa o prostoru koji mora biti osunčan i imati dobru izolaciju i odgovarajuću ventilaciju. Higijena i suvoća su takođe bitni činioci dobrog golubarnika.
Ukoliko je golubarnik dovoljno veliki, ženke se mogu odvojiti od mužjaka. Dobro je i odvojiti mlade golubove od starijih parova.
Sistematizacija i podela vrsta razlikuju se od države do države. U osnovi, ima preko 300 vrsta golubova. Najveća izložba golubova održana je u Nirnbergu, u Nemačkoj, 2006. godine na kojoj je bilo više od 33.000 golubova!
Varijanta domaćih golubova su i golubovi pismonoše koji su u stanju da pronađu put kući sa velikih razdaljina. Mogu da prelete do 1.800 km. Od njih potiču takmičarske vrste.
Tokom 19. veka održavana su takmičenja u preletanju određenih rastojanja. Obično, od 100 do 1000 km. „Trkači“ su najpre gajeni u Belgiji i Engleskoj a značajne vrste su „trkački Homer“ i tzv. gušani. Postoje i golubovi sa viškom perja na grudima a u Aziji su razvijane vrste sa izuzetno mnogo perja. Ističu se vrste za letačka takmičenja i one koje su u stanju da izvode akrobacije.
U mnogim zemljama ove ptice su deo ljudske ishrane.
Koreni golubarstva u Srbiji sežu u vremena turske vladavine. Zato je kod nas najviše vrsta turskog porekla. I u našoj zemlji se organizuju takmičenja, mada još nismo dostigli nivo razvoja golubarstva u velikim evropskim državama. U Srbiji postoji oko 600 udruženja golubara, više desetina opštinskih i desetak regionalnih saveza.